Преносимо: Нови Правилник о стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника- Светлоплава и светлозелена уверења за светлу будућност образовања

поставио/ла Милан Милошевић 27.06.2012. 12:15
Објављен је нови Правилник о стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника и намећу се дилеме везане за његову примену. У овом чланку са линка блога Образовно окружење - професионални развој можете наћи драгоцене информације везане за примену истог.

Шта је ново у Правилнику о стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника који је објављен преки неки дан?
Просветној јавности је потанко објашњено који су то облици стручног усавршавања у области Правилника под редним бројем  2. Тако је лепо објашњено шта су програми сталног стручног усавршавања, а штастручни скупови (конференције, конгреси, саветовања, трибине, симпозијуми, округли столови, сабори и сусрети или дани), шта летње и зимске школе, а шта стручна и студијска путовања. Коначно је прецизирано шта су стручни скупови, понегде повучена значењска граница између њих по броју учесника, негде по теми, негде по организацији. Сви они имају могућност да се пријаве за акредитацију и буду одобрени, а право да их пријављују имају регионални центри за професионални развој, стручно друштво и удружење регистровано за обављање делатности у области образовања и васпитања. Уверења која ћемо добијати са похађаних програма стручног усавршавања биће светлоплава, а са стручних скупова светлозелена. Програми могу бити организовани у самосталним модулима, не дужим од 24 сата. Програми ће се одобравати сваке две године, а конкурс ће излазити у октобру. Замислите 8. приоритетну област стручног усавршавања за прве три године, а то је ИКТ, за две године! У ИКТ две године је као 20 година у медицини, два века у педагогији, два миленијума у књижевности, за инклузију нисам сигурна како би се могла повући паралела.
Летње и зимске школе су облици чији описи одговарају пракси: на њима се стичу вештине учења и подучавања, размењују искуства, трају преко три дана, али остаде нејасно како се бодује и важи ли за њих да не могу да носе више од 24 сата, тј. бода.  Реализују се по условима као и досада познати акредитовани програми стручног усавршавања и доносе бодове, тј. сате, али је нејасно колико ако трају преко 3 дана, а не може се за њих добити више од 24 сата, као у случају програма.
Раније само помињана, евентуално као неформални облици стручног усавршавања – стручна и студијска путовања сада су коначно описана и призната као облик стручног усавршавања. Циљ  ових путовања је стицање знања и искуства кога на путовање упућује нека установа и на путовање упућени јој, онда, подноси извештај. Ствар позната откако је научних институција, али осећам да ће овде, спуштањем у школе, бити свашта…. То могуће свашта од путовања смањиће само чињеница да студијска путовања не доносе сате, тј. не подлежу пријављивању на конкурс и одобравању као акредитовани. Изгледа да служи само за портфолио, и можда као награда која обавезује оне изузетне. Јер, логично је да се искуства стечена на студијском путовању морају неком пренети, анализирати, известити…
У истој овој области о облицима стручног усавршавања највећа промена у односу на претходни Правилник јесте увођење посебне категорије акредитованих програма  за – какав неспретан израз  - целоживотно учење. За ове програме задужени су факултети у складу са Законом о високом образовању. Међутим, ако погледамо помињани закон, прво ћемо установити да је магловита  флоскула целоживотног илити доживотног учења у Закону о високом образовању именована као „учење током целог живота“ (Закон о високом образовању, члан 96). И за ове програме добијају се уверења, али са бројем бодова по ЕСПБ (Европски систем преноса бодова). Није баш јасно колико, али члан 27 каже да бод ЕСПБ има вредност 25 бодова стручног усавршавања. Шта ли ово значи и како се тумачи, видећемо. Какви су то садржаји који представљају доживотно учење најмагловитија и најнејаснија ствар је у Правилнику, као што је и иначе где год да се помене. Један од наведених садржаја је, додуше, јасан – упознавање са научним и стручним иновацијама. Заиста, нема ништа природније него да нас са њима упознају они који по опису свог посла и морају да их прате – базични факултети, а не као што је досада било, којекакви надобудни наставници којима је сва памет на интернету, на основу којег стварају и акредитују програме. Но, у Правилнику се ни не назире на који начин ће се раздвојити тобожње иновације у програмима које се базирају на непровереним веб-референцама или директном преузимању хрватских превода, и ових иза којих би стајали проверени ауторитети с факултета. 

 
Ко кога – праћење ил' контрола

За разлику од ранијег Правилника, на основу многих примедби којих смо сви били свесни, у новом Правилнику је у 3. области разрађен начин праћења остварења стручног усавршавања наставника, тзв. имплементација. 


 
Апсолутна новина јесте наставнички портфолио професионалног развоја који води сам наставник, обавезно од 4. марта 2014. године, односно две године од усвајања Правилника. Сви запослени у образовању у портфолију ће да систематично прате, анализирају и вреднују свој образовно-васпитни рад, развој компетенција, напредовање и професионални развој, да чувају најважније примере из своје праксе, примере примене наученог, лични план професионалног развоја. Морам признати да је ово добро и кратко дефинисана суштина портфолија. Није дефинисано у ком облику ће да буде тај портфолио, нити ко ће да обучи 100000 наставника да воде портфолио, кад се зна какав однос имају према документацији. Шта ће да буде последица уколико га не воде? Ко ће то уопште да контролише?
Следећа инстанца је школа односно установа, која и планира, и прати оствареност и задовољство семинарима, вреднује, анализира, предузима мере побољшања на нивоу целе школе. Помиње се база података и досије. Ово друго нам је познато – обично фасцикле у којима су папири, а шта је база података – мора да је у припреми.
Највиша инстанца је Завод за унапређивање образовања и васпитања, који је своје надлежности разрадио у чак три члана (22 – 24). За разлику од претходне две инстанце овде постоје реални основи да се прописано спроведе. Знамо да извесна база података постоји, знамо за обавезу слања података у ту базу у предвиђеним роковима након реализације програма. Чак су дефинисане и консеквенце уколико нешто не одговара прописаном: одузимање права за остваривање програма уколико се не испуне одређени услови и обавезе. Нејасно је којим ће то техникама и методама Завод пратити утицај програма на компетенције наставника, а поготово на постигнућа деце и ученика. 

За сакупљаче сати – (не)једначине с више непознатих  

Кратко и јасно у четвртом делу изнето је шта је обавеза запослених у образовању.  Део тога познат је већ из закона, на пр. о томе да је школа дужна да у јуну разматра извештај о стручном усавршавању, анализира резултате и вреднује примену. Такође, школа и планира стручно усавршавање, а један члан Педагошког колегијума прати остваривање плана стручног усавршавања.
За сакупљаче сати постављена је и једна тежа рачунска операција. Обавеза је да се у петогодишњем циклусу стручно усавршавање одвија по следећој једначини:  

16 + 30 + х = 120

 
Једноставна рачунска операција за годишњу обавезу сталног стручног усавршавања у сатима

За сакупљаче било каквих сати следи још једна непријатност, али само уколико то неко буде разматрао и пратио, прозивао и одговарао за то. Наиме, прописано је у секунде колико запослени са пуним радним временом годишње мора да проведе сати на стручном усавршавању по једноставној операцији сабирања:

24 + 44 = 68    

 24 - плаћени сати за похађање програма стручног усавршавања (ово плаћени не значи да је школа у обавези да толико плати, него да се толико може одсуствовати из школе на име стручног усавршавања: 3 радна дана)
 44 - сати које проводи на стручном усавршавању у оквиру развојних активности школе. Баш добро за врдање!


Једначина без иједне познате – усавршавање на нивоу установе

Најбоље тек следи – описни математички задатак без цифри, дакле чиста заумност и хипотеза.
Принцип: пиши-бриши; или један ради, остали слушају; или би ли то могао покрити пројекат.
Стручно усавршавање не спроводи се као обавеза само кроз програме и стручне скупове. Обавеза  запосленог - пази сад – сваке школске године јесте да остварује различите облике стручног усавршавања на нивоу установе:
  •  приказ појединих облика стручног усавршавања које је похађао 
  • одржавање угледног часа
  • слушање и анализа напред наведене две активности 
  • истраживања/ пројекти образовно-васпитног карактера/ програми огледа, модел центра/ планирање и остваривање стручног усавршавања у складу са потребама запослених
Да ми је да видим који ће колектив средње величине од 50-ак  запослених да има 50 састанака годишње на којима неко од запослених држи предавање или угледни час, а остали слушају и анализирају. У то би таман спадало оних 44 сата колико свако треба годишње да оствари стручног усавршавања на нивоу школе, уколико има пуну норму. Та, то је једном недељно! Кад би неко све ово контролисао, као што неће, у најбољој позицији би били они који немају пуну норму.


Подстицање или спотицање - стручна звања и напредовање у струци

Осим промена у називима стручних звања која су дефинисана законом, у новом Правилнику се променило врло мало, али се тачно циљало у одређене осетљиве тачке. Видећемо које.
Општи услови се готово нису изменили. Претпостављамо да се познавање страног језика за прва два звања доказује дипломама из редовног школовања, како је тумачено у претходном Правилнику; коришћење рачунара у раду редовним радом, односно „веруј ми на реч“ будући да се то доказује радом у установи; број година радног искуства као услов за одређено звање углавном је исти; академска звања као услов за последња два степена доживела су мање измене у складу са новим академским звањима; чини се да ће се признавати само она академска звања која су стечена за области образовања, образовне политике, образовања наставника, ма шта то значило, а не звучи баш добро јер неодољиво подсећа на оне викенд-студије које коштају баш много, а не дају ништа.
  • Највећа  промена је код напредовања наставника у процени остварености компетенција. Наиме, по ранијем правилнику наставници су уместо компетенција имали степен остварености образовно-васпитних активности, а како су изашли стандарди за компетенције наставника, они су сада прекопирани у ову област. Код свих осталих запослених остало је све исто. Мало се поједноставила процена у смислу одређивања тога да ли је у питању натпросечан или висок степен остварености компетенција односно остварености ОВ-циљева. 
  • Број сати стручног усавршавања такође је унеколико повећан за свако од звања као општи услов.
  • Начин подношења захтева остао је готово исти, само што се сад предвидело у ком се року решавају захтеви за давање мишљења појединих тела у школи. Све у свему, поступак може да траје до пола године, укључујући крајње мишљење просветног саветника, односно Завода у случају два највиша степена звања.


Ситне смицалице 
.
Као прво, најнеправедније и потпуно бесмислено, јесте онемогућавање радницима који су у пуном радном јеку да напредују скоковито. То је утолико бесмисленије што се при захтеву у процени каже да се процена узима у односу на почетно стање, а скоковито могу напредовати само они запослени који имају преко 25 година стажа. Познато је да је после 25 година стажа човек у зениту и да ће ретко коме пасти на памет да се упушта у неизвесну процедуру са још безброј смицалица у поступку напредовања, које, уколико се оствари, доноси и нове обавезе.  Јер, они који стекну неко од звања добијају и нове поред редовних обавеза, што је сасвим у реду, али није логично очекивати од човека пред пензијом да се може изнети и са њима.
За оне млађе важи оваква ситуација: морају постепено напредовати и то по две године размака између прва два степена и по три између последња два. То је укупно 10 година. Кад се томе дода процедура од пола године за сваки захтев, то је 12 година. Таман би онај са радним стажом од 15-20 година доспео пред пензију. Не науживао се свога звања!
Да је истинита синдикална процена још из времена првог Правилника из 2004. године о томе како 1. степен звања може да добије скоро четвртина наставника, као што је истинита процена да би то био удар на буџет колики и јубиларне награде, доказује и ограђивање на самом почетку овог новог Правилника. Лепо пише на самом почетку ове области: но, но! Законодавац је микроскопски тачно прецизирао да звање педагошког саветника не сме да има више од 15% запослених, самосталног педагошког саветника више од 5% запослених, вишег педагошког саветника више од 3% запослених, а високог педагошког саветника- до 2% запослених. Све преко тога одобрава министар ако има средстава у буџету. Што је још грђе, ни овај Правилник не прецизира која су то средства, тј. нема нигде процента увећања плате на коју запослени са звањем има право по Закону. Али, зато је законодавац прецизно израчунао проценте колико се звања може уделити. Која рачуница и које понижавање! Да ли се у запослене једне школе рачунају и административци, теткице и они који немају пуну норму него детаљ и фртаљ норме, и јесу ли они цео запослен или фртаљ запосленог. Ако будете имали свог панића (митолошки лик у каубој-чизмама) као што га има наша школска управа, лако ћете доћи до процента да школа има право само на 0,75 посто првог звања. Пример школе са 60 запослених, од којих је 20 на детаљ и фртаљ норме, па их уствари ни нема 60, него 48, све са теткицама, значио би да школа има право на 7 првих степена звања, 2 друга степена, 1 трећи степен звања и 0, 01 степен четвртог степена звања. У случају да има више напредних од предвиђеног броја, школа тражи сагласност министра да су за то обезбеђена средства. Јадан министар – кога све мора да извија да би видео има ли средстава. Невиђена срамота: дати неком неко право да ради, ствара и пазари, а онда направити од министра феудалца који одређује да ли ће твојој крчми бити и крчмара и крчме: ради, али без пазара.

Као у бајци: вишеструке непарне и претеће препреке

Кад се погледају мало боље и остале ситнице у процесу захтева и одобравања, онда се лако може утврдити да је овај опрез у виду процентуације звања био потпуно непотребан, јер има и горих ствари у даљем току процеса стицања звања. Наиме, знајући каква је нездрава клима по већини колектива услед технолошких вишкова и однеговане десетогодишње праксе формализма, што је изазвано оптшедруштвеним наопаким системом вредности, сталним претњама од технолошких вишкова, корупцијом и другим негативним појавама друштвене свести, лако је претпоставити како ће колективи реаговати на покушај да се неко издигне изнад филозофије „радио не радио, свира ти радио“ и покуша доказати да није ни слушао музику док је свирао радио зато што је - радио. Схватиће то као акцију против себе, а не као корист школи и друштву.  
У случају да је колектив задржао пристојност на подношљивој граници, препреке се могу очекивати од Савета родитеља, са којима је увек неко из колектива у посебном односу. Рецимо да је захтев поднео љубимац директора и оних око њега, те се све средило и послало саветнику. Последње препреке су увек највеће и у бајкама. Просветни саветник има право, рецимо, и на ово: да дође ненајављено, анкетира запослене, родитеље и ученике о ономе који је захтев поднео, што је ваљда службени и легални начин за слушање трачева по школи. Има право да тестира ученике и утврди да ли степен знања одговара националном просеку те на основу тога да мишљење о подносиоцу захтева. Па ти сад поднеси захтев!  Ова бајка тешко може да има срећан завршетак уз савладавање свих препрека. Ипак, онај који је смишљао ове препреке дубоко је био свестан наше учмале, морално блатњаве стварности, само је проблем у томе што је и сам блатњаве инвенције: гледа да те спотакне да у блато паднеш, и добро се преиспиташ имаш ли довољно масла на глави да би покушавао ишта.  

Звање обавезује

Једна ствар у овој области је, ипак, лепо замишљена. Регулисана је члановима 40 – 44 у оквиру трећег поднаслова „Рад у звању“ у овој области. Наиме, одувек сам се питала шта са онима који и стекну неко звање, а таквих у другим браншама има. Осим што добију симболичан додатак на плату, који све заједно вероватно није већи од јубиларних награда, које свако добија, чиме они правдају своје звање? Звање обавезује много више од неке тренутне награде. Правилник је то регулисао тако што је за свако од четири звања таксативно изнео додатне активности које носилац звања обавља за општу корист. Тако на пример запослени са првим степеном звања – педагошки саветник - може да ради низ додатних стручних послова на нивоу установе; запослени са 2. степеном звања – самостални педагошки саветник – ради додатно на нивоу установе или друге установе у локалној заједници; запослени са 3. и 4. степеном звања – виши и високи педагошки саветници – сарађују и ван локалне заједнице са школским управама, регионалним центрима и другим институцијама од националног значаја на пословима истраживања, праћења и обука.
То ми се, заиста, допада, јер ми се чини да може да спречи немилу појаву каријеризма. Под каријеризмом подразумевам потребу за признањима, функцијама и угледом без покрића, ради личне користи, било материјалне или нематеријалне (постизање неког другог циља личне природе и сл). Овакви додатни послови, дакако, каријеризам могу да спрече само ако се не ради о новој подели колача, него о истинској свести и потреби да се учествује у побољшању система, упрежући своје способности и умећа за опште добро и целокупан напредак.
Comments